Blog

12. januara 2017.

Metaboliti

GLUKOZA

Određivanje koncentracije glukoze u krvi je jedna od najčešćih analiza koje se vrši pri rutinskim pregledima.

Glukoza je jednostavni šećer, monosaharid koji je potreban za rad mišića, rad mozga i sve druge procese koji se odvijaju u organizmu. U krv dospeva razgradnjom hrane koja se unosi u organizam ( ugljeni hidrati, belančevine i masti). Održavanje nivoa glukoze u krvi je posledično zavisno od dva procesa:

  • Brzina unošenja glukoze u krv
  • Brzina uklanjanja glukoze iz krvi

Pad koncentracije glukoze u krvi se naziva hipoglikemija, koju karakteriše mišićna slabost, odsustvo koncentracije i konfuznost. Dalji pad glukoze može dovesti do hipoglikemijske kome.

Povećana koncentracija glukoze u krvi se naziva hiperglikemija.

Određivanje koncentracije glukoze u krvi se vrši iz venske ili kapilarne krvi. Prilikom stanja gladovanja, nivo glukoze se neznatno razlikuje u uzorku venske i uzorku kapilarne krvi. Međutim, kada su u pitanju hiperglikemijska stanja ili stanja nakon unošenja glukoze, razlika može biti i do 2 mmol/L te se preporučuje venska krv za analizu u tim slučajevima.

Vreme izdavanja rezultata: u toku dana

 

HBA1C ( glikolizirani hemoglobin )

HbA1c ili glikolizirani hemoglobin je opšte poznat kao prosečna vrednost glukoze (šećera) u krvi tokom poslednja tri meseca.

Kako su eritrociti ( crvena krvna zrnca ) sastavni deo krvi a u njihov sastav ulazi belančevina hemoglobin, glukoza, koja se u dužem vremenskom periodu nalazi u višku u krvi, se vezuje  za  hemoglobin  i tako nastaje glikolizirani hemoglobin, HbA1c. Što više ima glukoze,  više će nastati glikoliziranog hemoglobina.

HbA1c test je trenutno najbolji način da se proveri učinkovitost terapije kod dijabetičara. Svi dijabetičari treba da kontrolišu vrednost HbA1c na 6 meseci ili na svaka 3 meseca dokle god se ne stabilizuje vrednost šećera u krvi.

Test se izvodi najčešće iz venske krvi, bez prethodne pripreme pacijenta, u bilo koje doba dana. To znači da ne morate voditi računa da li ste prethodno jeli i primili terapiju.

Vreme izdavanje rezultata: u toku dana

 

UREA

Urea ili karbamid je kranji proizvod razgradnje belančevina. Prilikom razgradnje belančevina oslobadja se toksični amonijak, koji organizam izbacuje tako što ga u jetri prevodi u ureu. Preko 90 % uree se izlučuje preko bubrega.

Klinički značaj odredjivanje koncentracije uree u krvi se vrši radi procene stanja bubrega, uz odredjivanje nivoa kreatinina u krvi. Koncentracija same uree u krvi kao nezavisan indikator funkcije bubrega ima ograničenu korisnost jer može varirati usled:

  • Blaga dehidratacija
  • Gubitak mišića usled gladovanja
  • Visokoproteinska ishrana
  • Povećan katabolizam proteina i dr.

Povećana koncentracija uree u krvi se naziva azotemija. Snižena koncentracije uree se retko sreće u praksi i praktično nema veći klinički značaj.

Vreme izdavanja rezultata: u toku dana

 

KREATININ

Kreatinin je sporedni  proizvod razgradnje belančevina, anhidrid kreatina. Nastaje u mišićima, spontano, prevodjenjem jednog dela slobodnog kreatina u kreatinin. Iz organizma se izlučuje putem urina, gde ga ima najviše. Klinički značaj odredjivanja kreatinina je procena glomerularne filtracije ( procena stanja bubrega ). Ukoliko se smanji filtracija u bubrezima (tj ako se smanji izlučivanje kreatinina iz organizma), a produkcija kreatinina ostane ista, koncentracija u krvi se povećava.

Snižene vrednosti kreatinina se retko  viđaju i skoro uvek su u sprezi sa malom mišićnom masom. Blago snižene vrednosti kreatinina mogu se javiti tokom trudnoće.

Povišene vrednosti kreatinina su znak smanjene glomerularne filtracije u bubrezima zbog akutnih ili hroničnih bolesti. Ono što je važno jeste to da u ranom stadijumu bolesti, nivo kreatinina u serumu neće biti visok. Mogući uzorci povišenih vrednosti su: infekcije bubrega, oštećenje bubrega nastalo dejstvom lekova i toksina, kamen u bubregu i drugi uzroci koji vrše opstrukciju mokraćnog sistema, autoimune bolesti, povećan unos kreatina kao dodataka ishrani, povećano osolobadjanje iz mišića, smanjen protok krvi kroz bubrege zbog šoka, dehidratacije, bolesti srca, komplikacija dijabetesa i dr.

Klirens kreatinina: dobija se računski iz nivoa kreatinina u krvi i nivoa u 24 časovnom urinu. Ovaj parametar pokazuje koliko bubrezi efikasno filtriraju male molekule iz krvi.

Vreme izdavanja rezultata: u toku dana

 

MOKRAĆNA KISELINA (acidum uricum)

Razgradnjom nukleinskih kiselina nastaju purinski nukleozidi, adenozin i gvanozin, koji se prevode u mokraćnu kiselinu. Proces stvaranja mokraćne kiseline se odigrava u jetri.

Klinički značaj odredjivanja koncentracije mokraćne kiseline u krvi je uspostavljenje dijagnoze i praćenje gihta, kod pacijenata sa mokraćnim kamenom , kao i kod onih koji su na hemioterapiji.

Povećana koncentracija mokraćne kiseline u krvi se naziva hiperurikemija i može dovesti do taloženja  mokraćne kiseline i njenih soli u zglobovima (urički artritis, giht ) ili  bubrezima ( može doći do oštećenja bubrega, stvaranja mokraćnog kamena). Otprilike jedan od pet bolesnika sa kliničkom slikom gihta ima i kamen mokraćne kiseline u urinarnom traktu.

Hiperurikemija se javlja usled povećane sineteze ili smanjenog izlučivanja mokraćne kiseline. U moguće uzroke se ubrajaju: povećan unos namirnica koje dovode do povišenog nivoa mokraćne kiseline (sardine, iznutrice, divljač), gojaznost, trovanje olovom, redje nasledne bolesti koje utiču na rad enzima uključenih u metabolizam mokraćne kiseline, alkoholizam i upotrebe nekih lekova, kod pacijenata sa odredjenim vrstama maligniteta i dr.

Snižena vrednost koncentracije  mokraćne kiseline se naziva  hipourikemija i redje se javlja. Može biti izazvana upotrebom nekih lekova koji utiču na sintezu ili izlučivanje mokraćne kiseline (alopurinol, probenecid), kao i kod nekih bubrežnih oboljenja, oboljenja jetre ili retkih naslednih bolesti.

Vreme izdavanja rezultata: u toku dana

 

BILIRUBIN

Bilirubin je žučni pigment koji nastaje razgradnjom hemoglobina. 80%  bilirubina nastaje razgradnjom hemoglobina iz eritrocita , nakon što je vek trajanja eritrocita završen ( a to je približno 120 dana). Na taj način proizveden u perifernim tkivima, bilirubin se transportuje u jetru, gde se metaboliše a zatim izlučuje u žuč.

Određivanje bilirubina u krvi se vrši radi procene funkcije jetre, kod novorođenčadi radi praćenja efekata fototerapije i kada su u pitanju neke metaboličke i sistemske bolesti. U laboratoriji se vrše odredjivanja sledećih parametara:

  • ukupni bilirubin (direktni + indirektni)
  • direktni ( konjugovani ) bilirubin- nije toksičan i rastvorljiv je u vodi. Normalno je prisutan u krvi u vrlo niskim koncentracijama.
  • indirektni (nekonjugovani) bilirubin – dobija se računski, iz gore navedene jednačine. Toksičan je i nerastvoran u vodi. Bubrezi ne mogu da ga filtriraju što znači da se ne izbacuje urinom. Zato se akumulira u tkivu koje je bogato mastima kada ga ima više tj. kada je njegovo stvaranje povećano.

Povišene koncentracije ukupnog bilirubina ukazuju na izmenjenu funkciju jetre .Uzroci mogu biti raznovrsni, od postojanja kamena u žuči  do dugotrajne primene nekih lekova  (tetraciklini, antiinflamatorni lekovi npr.) ,virusne upale – hepatitis A, hepatitis B i hepatitis C., hemolitiče bolesti , ciroza jetre. Retko je povišen i u slučajevima neunošenja dovoljno hranljivih materija, dugotrajnog gladovanja i kod odredjenih slučajeva abnormalnosti enzimskog sistema organizma.
Snižene vrednosti nemaju dijagnostički značaj.

Vreme izdavanja rezultata: u toku dana

 

TOTALNI PROTEINI

Ukupni proteini u serumu su zbir svih proteina u krvotoku i na taj način čine najveću komponentu krvi.Veoma su bitni jer imaju višestruke funkcije : učestvuju u odbrambenim mehanizmima organizma , imaju transportnu ulogu , deluju kao puferi i na taj način održavaju acido-baznu ravnotežu a neki od njih imaju i specifične uloge (enzimi, hormoni, faktori koagulacije, inhibitori i dr.).

Odredjuju se pri rutinskim laboratorijskim pregledima.

Odredjivanje ukupnih proteina koristi se u dijagnostici i terapiji raznih bolesti jetre, bubrega i koštane srži, kao i ostalih metaboličkih i nutricijskih poremećaja.

Odstupanje vrednosti ukupnih proteina u serumu od referentnih vrijednosti ukazuje na disproteinemiju ili poremećaj ravnoteže vode. Ova dva stanja mogu se razlikovati dodatnim analizama a to su elektroforeza proteina seruma i određivanjem hematokrita.

Povišena  koncentracija ukupnih proteina se javlja  usled dehidratacije,  inflamatornih stanja, kasni stadijumi bolesti jetre, paraproteinemije i mijeloma.

Snižena koncentracija proteina javlja se pri prekomjernoj hidrataciji, gubitku proteina iz organizma, smanjenoj sintezi proteina ili pojačanoj razgradnji proteina, npr. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. U teškom nefritisu, naročito nefrozi, proteini se gube putem urina, kod opekotina  koje zahvataju veću površinu gube se kroz oštećenu kožu, a kod enteritisa s teškim prolivima putem creva. Zbog smanjene sinteze proteina, hipoproteinemija se nalazi kod teških jetrenih bolesti, u kojima je zbog smanjene funkcija jetre smanjena i sinteza albumina. Nadalje, proteini su smanjeni pri nedostatku proteina u hrani malapsorpciji, tuberkulozi i malignim bolestima.

Vreme izdavanja rezultata: u toku dana

 

ELEKTROFOREZA PROTEINA U SERUMU

Elektroforeza je najznačajnija i najjednostavnija tehnika razdvajanja proteina seruma, kojom se utvrđuju kvalitativne i kvantitativne promene u profilu serumskih proteina.

Sama koncentracija serumskih proteina, kao i odnos pojedinih frakcija se menja tokom različitih stanja i bolesti.

Elektroforezom se serumski proteini razdvajaju u 5 frakcija:

  1. Albumin
  2. α1 globulini (α1 lipoprotein, α1 antitripsin, kiseli glikoprotein)
  3. α2 globulini (α2 makroglobulin, α2 lipoprotein, haptoglobin, ceruloplazmin i Hs glikoprotein)
  4. β globulini (β lipoprotein, transferin, hemopeksin, plazminogen, β glikoprotein, fibrinogen )
  5. γ globulini ( imunoglobulini IgM, IgA, IgG, IgD, IgE )

2/3 su albumin dok su ostali globulini.

Klinički značaj:

  • Najveći klinički značaj elektroforeze proteina seruma je detekcija monoklonskih imunoglobulina (paraproteina). Kod bolesnika s multipnim mijelomom monoklonalni protein se javlja u području γ globulina, između β i γ globulina ili u zoni α2 globulina
  • Kod naslednih bolesti može jedna frakcija proteina nedostajati (agamaglobulinemija, hipoalbiminemija).
  • Nefrotski sindrom se odlikuje povećanom koncentracijom proteina veće molekulske mase, jer se proteini male molekulske mase (prealbumin, albumin, α1-glikoprotein, α1-antitripsin i transferin) izlučuju urinom.
  • Bolesnici s cirozom jetre često imaju snižene albumine i povišene globulinske frakcije.
    Neki bolesniki koji boluju od karcinoma imaju snižene γ globuline i albumine, a povišene α i β globuline, slično je tako kod nefrotičnog sindroma.
  • U akutnim zapaljenskim procesima dolazi do povećanja proteina akutne faze u koje spadaju: α1-antitripsin, α1-kiseli glikoprotein, haptoglobin i C-reaktivni protein, što se na elektroforegramu odražava kao povećanje α1 i α2 frakcije.

Dakle, kvantitativnim određivanjem ukupnih serumskih proteina kao i njihovih frakcija omogućuje se postavljanje pravilne dijagnoze akutnih i hroničnih poremećaja. Za detaljnija ispitivanja koriste se imunofiksacija i imunoelektroforeza (npr. prisustvo paraproteina ).

Referentne vrednosti:
albumin: 53 – 68 %
α1: 1.6 – 4.5 %
α2: 5.7 –11.5 %
β: 8.0 – 14.2 %
γ: 10.5 – 19.5 %

Vreme izdavanja rezultata: do 5 dana

Aktuelno , , , , , ,
About biodiag